Beleška o napadu i strategiji preživljavanja

Ја sam 14. decembra 2011. bio u Kulturnom centru grad, u ulici Braće Krsmanovića 4, na promociji Kvirija kalendara.

Kada sam odlučio da odem sa tog mesta, izašao sam iz zgrade i prešao ulicu. Onda sam krenu niz tu istu ulicu i u susret mi je išla grupa od oko šestorice mladića. Pokušao sam da prođem pored njih, ali mi oni nisu dozvolili da prođem nego su mi dobacili: „Gde si ti pošao?“.

Ja sam se u tom trenutku okrenuo i brzim korakom se vratio ispred zgrade Kulturnog centra grad. Njih dvojica su nastavila da patroliraju po ulici, dok je druga grupa otišla i stajala iza ćoška u Karađorđevoj ulici.
Ja sam pozvao policiju, predstavio se kao peder – žrtva napada srpskih fašista. Policiju sam zvao tri puta i ona je na mesto događaja stigla tek pola sata kasnije. Kada se pojavio policijski auto, fašisti su samo slobodno otšetali.
Policajci su uzeli izjavu od mene i nije se ništa desilo.
Ovaj verbalni napad je bio jedan u nizu nekažnjenih napada na sve nas koji smo drugačiji i različiti. On je ponovo pokazao nepostojanje političke volje da se stane na put fašistima, a takođe je pokazao neefikasnost službenika Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije, koji ne rade svoj posao.
Takođe, veliki je propust organizatora ovog skupa, jer s obzirom da se radi o skupu visokog rizika, organizator nije obezbedio zaštitu policije.
Niko od nas preterano ne voli policiju, ali njihovo prisustvo je ponekad jako važno, jer u pojedinim trenucima oni zaista mogu da odbrane nečije ljudsko pravo na život.
Sve smo mi svesne činjenice da živimo u militarističkom društvu (to je samo jedna od posledica nesuočavanja sa državno organizovanim zločinima iz prošlosti) i da oni time što pojačavaju našu zaštitu, produbljuju našu ranjivost.
Međutim, ono što mi možemo da uradimo jeste da preuzmemo odgovornost da brigu jedne za drugu.
Ono što sam ja uradio u tom trenutku jeste da sam pobegao od njih i da sam pozvao policiju.
U tom trenutku su mi bile važne dve stvari: da preživim (u tom kontekstu nenasilje je nužni izbor za mene, iako ne možemo govoriti o izboru, nego o strategiji preživljavanja) i da se dokumentuje povreda ljudskih prava (imamo feminističku odgovornost da pamtimo sve naše povrede, jer sve to prolazi kroz naša tela i onda naša tela postaju mesta bola).
U tim trenucima sam osećao veliki strah (kao i uvek i svuda – jer znam da sam kao peder uvek nebezbedan) i bes i mržnju prema fašistima (zbog tog osećaja da se njima može da imaju za sebe taj ogroman prostor nekažnjenog i nekažnjivog nasilja – kao činjenično stanje gore od zločina). Bio sam povređen, iako ne fizički, nego emotivno i posle me je danima bilo strah da izađem na ulicu.
Posle sam razgovarao sa mojom drugaricom Lepom i ona mi je, kao i uvek, puno pomogla. Hvala joj.